STARSAILOR, BRUSSELS '25
TIŠINA JE LAGANA I ZAVODLJIVA POJAVA
Postoje koncerti koji te po njihovim završecima emotivno raznesu. Ispune nekom neobjašnjivom euforijom, teškom pozitivom i zbog kojih ne skidaš danima osmeh s lica.A opet, postoje i svirke na kojima uživaš i uživaš i uživaš, ali kad se završe, sledećeg dana osećaš se kao da su se one dogodile pre pet ili 10 godina.
Takav je bio moj osećaj posle sjajnog, ali ne i savršenog nastupa britanske grupe Starsailor koju pratim doslovno od prvog dana. Odlična svirka, sve perfektno, ali da li sam ih zaista prethodne večeri u Briselu slušao uživo?
Jer, meni je to glavni problem sa Starsailorom. Uživo zvuče previše radijski. Tehnički savršeno, ali nešto nedostaje.
Da nije koja emocija od članova benda?
O, da.
Udelite nam ih, makar po jednu svako od vas na bini! Dobacite neku foru, neki osmeh, prokomentarišite nešto. Prijaće i vama i nama.
Udelite nam ih, makar po jednu svako od vas na bini! Dobacite neku foru, neki osmeh, prokomentarišite nešto. Prijaće i vama i nama.
Ali protiv prirode ljudskog karaktera se ne može. Neću sada da davim sa istorijatom benda koji, čas je tu, čas nije.
Ipak, ako napišem da su se majstori u ovih 25 godina gubili, pa vešto izlazili iz svojih stidljivih senki kad se od njih najmanje očekuje, onda su stvari malo jasnije zašto tako zvuče uživo.
Privatnost pre šoua. Život pre stejdža. Osmeh za porodicu pre osmeha za publiku. Možda zato nikad nisu postali SVETSKI bend, a imali su sve predispozicije za to. Miran, porodičan život uvek im je bio najvažniji.
Prema svojoj muzici odnose se kao da se pravi za njih same i najbliže. Još otkako sam prvi put čuo monumentalne hitove "Alcoholic" i "Poor misguided fool" početkom 21. veka, znao sam da se na Ostrvu početkom ovog veka rodio novi britrok biser.
Taj biser sija i dan danas na evropskoj turneji na kojoj promoviše 25 godina postojanja. Dvorane su pune, prosek starosti publike očekivano oko 45-50 godina i svi pevuše nekoliko radijskih čuda pevača Džejmsa Volša i ekipe.
Džejms Volš je fenomenalan, ali jako introvertan autor. Ne daje mnogo intervjua, ne potpisuje diskove i majice publici, posle koncerta odmah ulazi u autobus benda.Da je samo on takav, ne bi bila problem odsutnost emocija na bini, ali i ostali članovi kao da se boje sopstvenih senki. To nije ništa negativno, to su oni.
Kada je potrebno da se povežu sa nama u publici, oni redovno omanu. Ništa smišljeno, namerno. Ali kad pogledam reakcije i publike i njih na bini posle koncerta, imam utisak da sam u ozbiljnoj manjini kojoj prija da pada na hemiju na relaciji bina - gledalac.
Isporuče niz perfektno usklađenih rifova, refrena, uredno nam se zahvale na horskom pevanju, ispričaju poneku anegdotu iz prošlosti koja se tiče naredne pesme i to je to.
Suviše su statični, ne postoji "oči u oči" kontakt između nas i njih. Štaviše, između sebe se konstatno posmatraju, jezik interne neverbalne komunikacije doveli su do perfekcije. Zato i zvuče tako korehentno i uštimovano. Ali publika je tu i zbog emocije. U suprotnom, kući će slušati na plejeru Starsailor.
Publika je bila zadovoljna, ali blago uskraćena. Jedino je momak sa zastavom Palestine u publici dobio kompliment od pevača Džejmsa Volša kada ga je sopstvenim telefonom fotografisao i rekao mu kratko:
"Bravo!".
Dobacivala je publika grupi svoje želje, ali oni od identičnog spiska pesama na celoj turneji nisu odstupili.
To je isto mač sa dve oštrice - kada vidiš da grupa u 30 gradova Evrope svira po istom šablonu možeš da pomisliš da sve "odrađuju" zbog novca, ali ujedno može i da se protumači da neće da "šaraju" da ne bi negde omanuli.
Ono što me je oduševilo je što je zvuk gitare bio snažan i bogat. Što su distorziju u tri hita podigli na viši nivo, što je bubanj bio jači nego 2006. godine kada sam ih prvi put slušao uživo.
Rekao bih - iskustvo.
To su već momci u ozbiljnim, srednjim godinama, jedan od njih postao je i deka. Glas Džejmsa Volša i danas je anđeoski treperav i po tome je poznat širom Velike Britanije.
To se naročito oseća u pesmama "Where the wild things grow", "Good souls" i "Four to the floor".
Ta treća nabrojana, ujedno je i najpoznatija stvar Starsailora. Čak je doživela i prepeve u Južnoj Americi i nekoliko remiksa poznatih di džejeva.
- Hvala, Brisel. Uvek ste nam bili veoma dragi i uživamo da smo pred vama večeras - govorio je nekoliko puta Volš tokom nastupa, a onda je posle prvog i jedinog, vrlo očekivanog bisa nestao u briselskoj, pivskoj noći.
Pivskoj jer nisam primetio dosad u Evropi da se negde pilo toliko piva kao ovde. Svaki gledalac, svejedno da li je muški ili ženski, stukao je jedno četiri plastične čaše tokom koncerta. Nisam im brojao gutljaje, ali se videlo golim okom. Ovo je zemlja piva, sve jasno.
Bravo, Starsailor, za još jedan snažan i tehnički ubedljiv nastup.
S druge strane, izvinjavam se ali nisam siguran da ću vas još gledati uživo (iako sam vas četiri puta gledao do sada) jer ako ste to stvarno vi, možda i ostanem u svoja četiri zida sa vašim hitovima, samo sa zvučnika.