TAMO GDE NEBO DODIRUJE KAVKAZ
Džombe. Truckanje.
Vijugavi putevi koji nikad pre nisu videli peglanje asfalta. Udarac glavom o krov pikapa.
Saborci u muci gledaju mene, ja gledam njih. Putnici, turisti, istraživači, šta li smo već, pitamo se da li smo ovako zamišljali prilazak Njemu?
Pogledi u daljinu. Pustoš...ali samo na prvi pogled. Jer tu negde iza ćoška nalazi se On.
A onda se sve menja!
Prvo nas sa radija glasom miluje čuveni roker Nijaz Dijasamidze.
Blage veze nemam o čemu peva, ali se savršeno uklapa u ambijent. Opor glas poput Preleta, rimuje kao Bora Čorba, toliko mogu da razumem i nepoznat jezik. Iznenada sve dolazi na svoje mesto.
Znaju vodiči kako da nas kupe.
Šlag na tortu lokalnog gušta dodaje On.
Veličanstven, ogroman, mrk a beo od večitog snega.
Kavkaz.
To se tražilo!
Znači to je taj vladar ovog dela sveta.
Spoznajem da je ovo prava Gruzija. Ništa fensi, ništa veštački, samo čista priroda i spajanje s njom.
Ko god da vam kaže da su definicija Gruzije njen glavni grad Tbilisi ili možda primorski Batumi, neće biti u krivu ali nije ni u pravu.
Nije do te osobe. Svi grešimo. Napamet zaključujući posle listanja stranica na Guglu.
Gruzija su priroda i Kavkaz, pa onda sve ostalo.
Što se pre srodiš sa divljom a privlačnom realnošću, osećanja će biti snažnija, baš kao i puls.
To ti kaže čovek koji uvek daje prednost buci i ludilu grada u odnosu na divljinu i prazna prostranstva.
Ako na proputovanju kroz Gruziju fokus usmeriš na gradove, nećeš pogrešiti, ali srž ove prelepe kavkaske države jeste istoimeni planinski venac.
Proteže se sve do Rusije i Vladikavkaza. Do granice te vodi stari Vojni put a onda i silne provere. Ako želite i do Rusije.
Ali i ako ostaneš u Gruziji i zaustaviš se kod harizmatičnog sela Stepatsminda, donećeš pravu odluku jer je na 30 minuta od njega vrh Kazbegi od 5.054 metra.
Dolazak do Kavkaza jednako je upečatljiv kao i on.
Ovde se rađao ponos
Pre prilaska vencu dodatnu čar daće ti dva predivna lokaliteta - Ananuri i Gudauri.
Ananuri tvrđava sa malenom crkvom nalazi se na veštačkom jezeru Zinvali. Pogled s vrha “ubija” i prava je prilika za fotografisanje za uspomenu.
Oko Ananurija su lokalna deca koja drže konje za uzde. Ako želiš malo da obiđeš kraj na njima, to će te koštati par larija (3 larija = 1 evro).
Ananuri je istorijski važno mesto za Gruzijce.
Ovde su vladale vojvode od Aragvija.
Neprijatelji su pokušavali dugo da osvoje Ananuri ali lokalci bi ih svaki put nadmudrili.
Imali su tajni prolaz ispod tvrđave i odatle su se snabdevali. Niko to nije znao.
Ime Ananuri potiče od hrabre devojke Ane iz Nurija koja je žrtvovala život da bi odbranila tvrđavu od neprijatelja.
Kada su otkrili da postoji tajni prolaz neprijatelji su od Ane tražili da im ga pokaže.
Čuvanje tajne platila je glavom.
Tvrđava dominira, ali crkva podno nje krade šou.
U crkvi će te dočekati nekoliko baka - jedna će dati ikonu na poklon, druga će te zamoliti za nekoliko larija.
Gudauri je poznat po tome što je na početku kavkaskog lanca i tu se nalazi čudan spomenik rusko-gruzijskog prijateljstva.
Čudan jer na njemu dominira majka Rusija koja ljuljuška u naručju malo dete - Gruziju.
Na tom mestu uvek je po 5-6 lokalnih, domišljatih trgovaca koji prodaju turistima sve i svašta. I ovde je uvek sneg.
Po programu dolazi pola sata stapanja sa ledenim Kavkazom, sa životinjama koje slobodno uživaju po pašnjacima i stenanma.
U selu Stepatsminda napuštam auto i prelazim u drugi, jedini s kojim se može u brda. Do crkve Svetog Trojstva Gergeti i do vrha Kazbegi.
Crkva je fenomenalan trenutak koji se večno pamti. Stojiš u njenom podnožju dok maziš lokalnog psa po imenu Beli i pitaš se kada će prejak vetar da vas baci u provaliju.
Crkva je na 2.170 metara a vrhovi oko nje na 3.000-4.000 metara. Impresivno.
Tu shvataš da ništa materijalno nije vredno na ovom svetu koliko ovakvi trenuci spoja čoveka s prirodom.
Konji u daljini propinju se na prednje noge, kao da sam na Divljem zapadu.
Do Kazbegija se ipak ne ide. Em je vrh na 5.054 metra visine, em je loše vreme. Ali vidim ga u senci crkve. Monstruozan je. Šiljat i gord.
"Ne osvajamo planinu, nego sami sebe"
Okrećem se nazad. Gledam selo u podnožju, a iza njega i granicu s Rusijom.
Lukavi vodič pušta ponovo Nijaza Dijasamidzea, a bogami i još neke bisere gruzijske scene.
Spuštanje s Kavkaza je poput najlepše bajke jer posmatraš sunce kako lagano nestaje u vrhovima planine.
Kraj puta je i uvrnuto selo Sno u kojem dominiraju skulpture velikih glava. Malo podseća ambijent na Uskršnja ostrva.
Nažalost naš vodič procenio je da za selo nemamo dovoljno vremena.
Skulpture glava delo su Meraba Piranišvilija i simbolizuju čuvene gruzijske pisce i umetnike.
Povratak u Tbilisi boli ali ne i činjenica da Kavkaz nije na kraju sveta. Povratak je neminovan.
"Stariti je kao penjati se na planinu. Što više ideš, put postaje teži, ali ti se pogled širi.
Ne osvajamo planinu, nego sami sebe", rekoše mudri ljudi.
Ovo se može odnositi i na avanturu po Kavkazu.