Recenzije
"PRVI IZLAZ ZA ROZARITO"
Ivan Tokin
Veliko prolećno iznenađenje priredio nam je pisac Ivan Tokin objavivši zbirku kratke proze „Prvi izlaz za Rozarito“ u izdanju Lagune.
U njoj su sabrane priče koje nam pokazuju koliko je svaki trenutak naše svakodnevice značajan – bilo da se radi o spremanju pasulja, kupovini na pijaci, doručku u kafani ili igri majke i ćerke na snegu – u zavisnosti od toga ko ga posmatra i kako ga posmatra. A Ivan Tokin i te kako ume da posmatra i da onda piše o tome što vidi.
Ivan je otkrio da su mu knjige Srđana Valjarevića u jednom trenutku spasle život i da se u pričama iz zbirke „Prvi izlaz za Rozarito“ oseća njegov uticaj.
„Njegov stil i atmosfera – u njegovim rečenicama sam se osećao kao kod kuće. Slušao sam uglavnom muzičare kako pričaju da ih je neka pesma pokrenula. Meni se to desilo sa Srđanom. Ali nije bilo ’mogu i ja’, nego ’hoću i ja svoju kuću takvu da imam’. Priče iz ove knjige nastajale su između 2018. i 2025. godine i u ovima iz 2018. baš se oseća uticaj njegove proze. U novijim delima je taj uticaj daleko, neko ga možda ne bi ni primetio, ali ja ga primetim u nekoj rečenici, u konstrukciji, u načinu na koji reagujem na to što sam primetio. Uneo mi je mir i mnogo mi je pomogao. I svaki put kad imam novu knjigu, on je prvi čovek kojem imam potrebu to da javim. Mejlovi kojima mi on odgovara neprocenjivi su za jednog fana.“
U priči „Aljaska“ Tokin piše kako je za njega kao pisca privilegija to što tera priču da živi po njegovim pravilima i da je na sve spreman da mu se ne desi kreativna blokada, kao i da smatra izdajom kada zna kako će da završi priču.
„Ne mislim više da je izdaja to što unapred znam kraj. Kada pišem, pustim likove da rade svoj posao, a ja zapisujem – kao da je u pitanju direktan prenos nečega što se dešava. U toku pisanja nemam osećaj da izmišljam. Čim to osetim, prestajem sa pisanjem, ne mogu da nastavim, jer onda mislim da tim junacima nešto namećem, a neću to, hoću da priča nekako organski nastaje iz same sebe.“
Ivan se slaže sa tvrdnjom da je pisanje uvek na granici između volje za životom i samodestrukcije.
„Jedna gospođa mi je pre ne znam koliko godina rekla da toliko lepo pišem da ko zna koliko mi je teško. To je velika istina. I u pričama o pijacama, u ’Aljasci’, u ’Sinagridi’, ako se udubite, videćete ambis koji zjapi. Oseća se nota autodestruktivnosti. Kad sam bio mlađi, više je išla na spolja, ali toga toliko ima u meni. I onda se bavim nečim drugim, onim čega ima najviše, a to je to što vidim oko sebe. Ali od te provalije nema bežanja. Najbolje stvari se dešavaju na ivici sreće i tuge. Sad mi se sviđa i da idem po ivici patetike“, rekao je Ivan Tokin.
