STEREO MC'S, avgust '26, Beograd
KO MOŽE VIŠE DA SKAČE? PA, ZNA SE!
Pa, oni i dalje znaju kako da brzinom svetlosti pokrenu srce, telo i uspomene.
Postoje koncerti na koje odeš da čuješ pesme koje voliš. A postoje i oni posle kojih shvatiš da si,
makar na nekoliko sati, ponovo postao onaj isti čovek koji ih je prvi put slušao pre tridesetak godina.
Koncert Stereo MC’s održan 28. avgusta u Luci Beograd pokazao je da može i oba, ali i mnogo više. Čuješ pesme za koje si zaboravio da su njihove, pa im se obraduješ i osetiš isti nalet energije kao da imaš 20.
To isto oseća i oko 700 ljudi u publici, a dok smo se spuštali Francuskom i ulicom Žorža
Klemansoa ka Luci Beograd delovalo je da će pred binom biti – niko!
Bizarni momenti prilaska zakazanoj svirci, komentarišemo sami sa sobom: ovo još nismo videli.
Nekih 500 metara hoda, od stanice do ulaska u Luku opravdano smo se pitali da li je koncert otkazan, pomeren, da li smo mi pobrkali datume. Pod milim Bogom nikoga u prostoru ka Luci.
Doduše, najavljena je i oluja…
Što je još luđe i kod ulazne ograde dve redarke i jedva desetak ljudi ispred. Šta je bre ovo? Kad smo prišli bini, jedva da smo videli 200 duša. Međutim, kako je spektakl krenuo sa “Pressure” tako se nekim čudom prostor napunio i što je još vrednije i važnije – niko nije stajao kao kip već su svi đuskali kao na žurkama s početka 21. veka.
Lukom je duvao snažan vetar i koliko god je nekome možda smetao, nama je prijao – kao da je odneo vrelinu dana i ostavio samo muziku, ritam i onu posebnu letnju atmosferu koja se ne može napraviti veštački.
Rob Birč i tri kompanjona – harizmatična bek vokalistkinja, lik na semplovima i zagonetni muškarac za bubnjevima i bongosima koji svira i dlanovima. Zapravo, gotovo samo dlanovima.
Dovoljno. Svi znaju šta rade, to je to. Biće opaka žurka!
I odmah je bilo jasno zašto ovaj bend, osnovan još sredinom osamdesetih, i dalje ima svoje mesto na velikim scenama.
Rob Birč nije čovek koji samo izađe pred publiku i „odradi koncert“. On i danas nastupa kao da mu je svaki nastup poslednji. Sve vreme je na proscenijumu, ma na samoj ivici bine.
Čak i posle više od četiri decenije na sceni, u njemu postoji ona mala doza treme i nervoze pre izlaska pred publiku koju kao da savladava besomučnim skakanjem i sprintanjem po sceni. I upravo je to možda jedna od najlepših stvari kod njega. Dok je on u već prepoznatljivom crnom kombinezonu i sa kapicom, malo na glavi, malo u rukama, pevačica je u raskošnoj haljini I podjednako skače, trči, zabavlja (se).
Jer iza velikog imena i karijere koja traje više od 40 godina i dalje stoje ljudi kojima je stalo.
Prvih nekoliko pesama bilo je dovoljno da se analizira i poredi sa nastupima u Srbiji od pre 25 godina, kada su prvi put svirali u Beogradu ili godinama kasnije.
Rečju, ovo je njihov 5. nastup uBeogradu, a i sam Birč se setio nekolicine deleći oduševljenje energijom koju im Beograd daje na nastupima.
A kada je krenuo „Connected“! Više nije bilo važno koliko ih je ko puta slušao uživo ili ko je imao koliko godina kada je pesma objavljena.
Generacije su se spojile u istom ritmu. Njihanja za medalju.
Ubrzo su usledili „Step It Up“, „Ground Level“ i drugi prepoznatljivi momenti njihovog zvuka – hip-hop, funk, elektronika i plesni ritam koji je još početkom devedesetih zvučao kao muzika iz budućnosti.
Posebno je lepo bilo gledati publiku.
Nije to bila ona glasna, razuzdana masa koja pokušava da
nadjača izvođača. Ljudi, uglavnom 40+, bez preterane šminke, uz po koji natapirani ženski
primerak iz osamdesetih i dosta stranaca, jednostavno su plesali. Ništa vežbano pred ogledalom, spontano i nekako sirovo.
Preciznije, matorci su đuskali za sve pare, dok su se klinci, neki i tinejdžeri gotovo stideli atmosfere, pa su možda i ChatGPT pitali kako da se ponašaju a da im ne bude sve krindž.
Neki baš mladi ljudi od ispod 15 godina bila su zalepljeni za ogradu u prvom redu, niko ih ne pomera, oko njih čak i ne mašu mnogo rukama da ih ne povrede - preslatko.
Neki matoriji su pevali svaku reč, neki su samo zatvorenih očiju upijali muziku, a neki su, verovatno kao i ja, na trenutke imali osećaj da su se vratili nekoliko decenija unazad.
I upravo tu se vidi veličina Stereo MC’s. I značaj prisustva na njihovim nastupima.
Posle 90 minuta petominutna pauza, pa bis. Birč kaže da je publika neverovatna i da ga taj vajb puni. Na prvom bisu (a znamo već da očekujemo dva bisa) ko na prijemnom za muzičku školu.
On otpeva neki takt - publika ponovi. Tarzan i Džejn povik i odziv.
Svako Robovo obraćanje ima neku motivacionu notu, izražavanje vere u ljude umesto u
tehnologiju, bodrenje da se tako nastavi. Kao da zapravo više sebe hrabri da izdrži u naumu da peva još 40 godina, a da ga mi i tad bodrimo.
S prvog bisa odlaze, ali ovo je iskusna publika koja se nije dala prevariti, spremna da proširi “trač” o drugom bisu. Na pozive publike vraćaju se praktično trećim izlaženjem pred publiku za ovo veče.
Oko 22.45 pevačica skače na bini kao da sutra ne postoji. Opšta ludnica u masi, oduševljenje što deluje da “ovaj put nema kraj”.
Pesme Stereo MC’s nisu ostale zarobljene u devedesetim. One su preživele devedesete, dvehiljadite, promene ukusa, tehnologije i čitavih generacija. I kada ih danas čuješ uživo, shvatišda „Creation“ nije samo nostalgičan hit. To je i dalje odlična koncertna pesma.
Zanimljivo je da se sličan utisak ponavlja i na njihovim evropskim nastupima. Publika u Stokholmu ove godine opisivala je koncert kao nastup koji je počeo pomalo suzdržano, a zatimse sve više pretvarao u potpuno povezivanje benda i publike. U Dablinu su slušaoci posebno hvalili ritam i energiju koji nisu popuštali do samog kraja.
Možda je upravo to najbolji opis Stereo MC’s danas.
Ne pokušavaju da budu ono što su bili 1992. godine. Oni su ono što su postali posle više od četiri decenije muzike, putovanja, bine, klubova, publike i iskustva.
Connected.
Četrdeset i kusur godina kasnije – i dalje radi.