INA POLJAK ZA MAGIČNI KOMPAS: "MOJ PUT SA MAJKOM"
Ina Poljak.
Novo i sve priznatije i poznatije ime na balkanskom književnom nebu. Rođena Novosađanka koja odavno živi i radi u Ljubljani, objavila je roman “Majka” koji je krajem septembra predstavljen u KC Grad.
„Majka“ je intiman, beskompromisan i emotivan roman koji postavlja pitanja koja se retko izgovaraju naglas: šta dugujemo svojim majkama, a šta one duguju sebi? U središtu priče su žena koja povremeno nestaje i ćerka koja živi sa posledicama tih odlazaka. Kroz detinjstvo, adolescenciju i zrelost naratorke, priča se skokovito ali precizno širi u porodičnu hroniku u kojoj se majke i ćerke sudaraju sa sopstvenim izborima, krivicom i slobodom.
Na promociji je bilo puno. Emocija na pretek. Svi raspoloženi i nasmejani. Pozitivan vajb. Knjiga i laka i teška za čitanje ali veoma inspirišuća da sa Inom popričamo iz našeg ugla i o njoj ali i o putovanjima.
Kako izgleda jedno putovanje s majkom a kako s "Majkom"? Koja je glavna razlika?
- Putovanje sa majkom kog se posebno sećam, iako sam imala oko pet godina, bilo je u Budvi. Jednog jutra smo bile na plaži i ugledala sam nekoliko žena u toplesu. Ta njihova sloboda me toliko opčinila, da sam pitala mamu zašto i ona ne skine gornji deo kupaćeg. Rekla je da ne želi, ali meni se to njeno „ne” nije činilo kao prihvatljiv odgovor. Posle nekog vremena, pokušala sam da joj se prišunjam sa leđa i otkopčam joj gornji deo. Žao mi je što nisam tada poštovala njene granice, ali u svoju odbranu: imala sam pet godina. Danas ipak malo bolje poznajem meru između slobode i granice. Mislim da je to ujedno i najveća sličnost između ove epizode i „Majke”.
Ali, pošto je pitanje koja je glavna razlika, moram da priznam da sa „Majkom” nikada nisam putovala. Nijedno slovce nisam napisala nigde osim kod kuće, gde se osećam najsigurnije. Pisanje mi je bilo na momente emotivno razarajuće i zato sam mu pribegavala isključivo u ušuškanosti svog poznatog prostora. Inače volim i da pišem i da čitam po aerodromima, kafićima, gde se zateknem… Ali sa „Majkom” je bilo drugačije; ta vrsta pretakanja emocija iz sebe u knjigu zahtevala je svoj prostor i tišinu.
Koje su tri stvari koje ćeš ti pamtiti tokom ličnog, unutrašnjeg putovanja pišući „Majku"?
- Prva, to kako nisam imala blage veze sa geografijom Banata dok sam živela u Vojvodini. Tek kad sam se preselila u drugu zemlju, počela sam da mnogo više obilazim i doživljavam svoju.
Drugo, koliko su nam, kao ljudima, neke iskustva univerzalna. Ne mora to da bude odnos sa majkom niti istraživanje skrivene porodične istorije; dovoljno je da adresira bol, doživljaj napuštenosti i nedovoljnosti da bi se većina ljudi u tome prepoznala.
Treće se tiče mojih sličnosti i razlika sa glavnom junakinjom. Neki delovi njenog karaktera su moja, što bi mi psiholozi rekli, zona narednog razvoja. Njena odlučnost i hrabrost, i to baš onda kada je od njih „najpametnije” odustati, nešto su što se nadam da ću, kad mi zatreba, moći od nje da pozajmim.
Kako najviše voliš da putuješ (avion, automobil, bus, voz...) i šta najviše čitaš dok putuješ?
- S obzirom da duže od šest godina živim van Srbije, ponekad volim da putujem kako god, a ponekad mi se sve to smuči. Pošto sam iskusna u tome da realnost sebi učinim lepšom time što je romantizujem, obožavam vozove i njihovu melanholiju, vojvođanska prostranstva koja promiču na relaciji Beograd—Vrbas. Avion najmanje volim jer je obično onaj mali, bučni propelerac, ali tu mi se dopada brzina kojom dođem od Beograda do Ljubljane i obrnuto. Busom se najmanje vozim, ali i u njemu mogu čežnjivo da gledam kroz prozor i zamišljam da sam u nekom umetničkom filmu.
Međutim, kad sam nervozna, kad žurim, kad mi nije do romantizacije, posebno kad na granici ili u beogradskoj gužvi sasvim neplanirano izgubim neku besmislenu količinu vremena, onda maštam o mašini za teleport. Ili o tome da su normalna zemlja za život i zemlja u kojoj sam rođena zapravo jedna zemlja :)
Da li je bilo skoro neko putovanje da te baš inspirisalo za neke nove redove?
- Znam da ću da zvučim kao kliše iz emisije magazinskog tipa na popularnoj televiziji, ali evo ga: mene svako putovanje inspiriše. Najviše volim da idem da more, a sad mi je ono bliže, pa imamo prisniji odnos. Samo to odvajanje od svakodnevice, mogućnost da gledaš u plavetnilo po ceo božji dan i udišeš slan vazduh na mene utiče lekovito. Uvek se vratim sa novim uvidima, perspektivama, novim rešenjima za stare probleme. Poslednje takvo putovanje bilo je u Poreču, koji me opčinio. Prvo put do tamo kroz neodoljivu Istru, a onda lenji dani pod borovima na obali. Nikad mi život ne deluje tako logično i jednostavno kao kad gledam u more.
Na kraju, zamolili bismo te da nam otkriješ koji je tvoj tajanstveni, skriveni svet u Sloveniji koji najviše voliš?
- Slovenija je lepa kao slika, a Ljubljana je puna i vidljivih i skrivenih ćoškova koji oduzimaju dah. Tu sam dve i po godine i još uvek, kad gledam u Ljubljanicu ili ugledam Alpe, imam ono detinje oduševljenje: „Da li je moguće da ja ovde živim?”. Prošlog proleća, kad sam došla u Tivoli koji je tek procvao, sećam se da sam se od lepote rasplakala. To mi se nekad desi, lepota me rasplače gde god se zateknem: na ulici, u muzeju, pred uličnim sviračem.
Međutim, moja omiljena mesta u Ljubljani zapravo nisu uopšte romantična. Pošto je Ljubljana mesto gde sam ozdravila od stvari koje su me duže vreme mučile, kako duševno tako i zdravstveno, to je grad u kom sam ponovo, posle više od šest godina pauze, počela da trčim, što je za mene oduvek predstavljalo i neku vrstu duhovne prakse. Moje rute za trčanje se minimalno menjaju i nisu uopšte romantične: delovi Šiške i Bežigrada, Dunajska ulica, deo oko hale Stožice. Kad hoću da se zbunim nad time jesam li u Ljubljani ili u nekom švajcarskom gradiću, trčim do Koseškog bajera i okolnih uličica.
Kod Ljubljane najviše volim to što je dovoljno velika da ti u nju stane ceo život, a dovoljno mala da imaš osećaj kontrole nad svojim životom. Odrasla sam u Kuli i moje srce zauvek će pripadati malim gradovima, pa mi je zato Ljubljana idealna mera veličine i mira, ambicije i prizemnosti.