BRKOVI, septembar '26 Beograd
POGON ZA MLEVENJE ŽIVACA, LJUBAVI I ALKOHOLA
Foto: Klemen Udovč
Postoje koncerti koji ti posluže da izlečiš sve muke koje su te mučile i sve misli koje su te opsedale tokom nedelje.
Malo folka, malo panka…dobro malo više Bogu hvala ovog drugog i misija je ispunjena.
Izlazimo ko novi s koncerta spremni za novu radnu nedelju dok oko nas odzvanjaju strofe iz “Boli me”, “Pizda materina” ili “Tolerancija”.
Posle iznenađujućeg, “Nervozni poštar 2.0” nastupa Mire Aleksić pre Brkova, na scenu su pred više stotina fanova izašli i oni. Moćniji nego ikada pre!
Čim je bend izašao na binu, postalo je jasno da ovde nema mnogo filozofije: pojačaj do kraja, udri po gitarama i pusti publiku da uradi ostalo.
A publika je uradila – sve.
Pevalo se, skakalo, urlalo, grlilo, zalivalo pivom i horski odgovaralo pevaču Shamso69-u kao da je ceo Open Air Corner jedan ogroman, prilično neuračunljiv bend.
Brkovi već više od dve decenije guraju svoj potpuno ludi izum koji zovu „punkfolkwellness“ – pank, rok, folk, turbofolk, humor, cinizam i balkanska svakodnevica ubacili su u isti blender. I sinoć se pokazalo zašto ta formula i dalje radi pod konac.
Od početka su krenuli bez zagrevanja. Hitovi „Labavi“, „Ništa više mi ne značiš“, „Cvjetalo je meni cvijeće“ – jedna za drugom, bez prostora da masa odmori na sekund.
Kada su krenuli „A ja ću da pijem“, „Srećo laku noć“ i „Bolje da sam s frendovima pio rujno vino“, više nije bilo jasno ko je na koncertu, a ko je došao na kolektivno bekstvo od realnosti.
Shamso69 je bio u nekom svom svetu kao i uvek, nešto i nismo razumeli šta je pričao, ali je bio veseo i slao je energiju zbog koje su svi i došli.
Brkovi rade ono što najbolje znaju – uzmu najbanalniju balkansku ludost i pretvore je u refren koji nekoliko hiljada ljudi zna napamet - „Znanac“. „Mala“. „Hormon sreće“. „Nisam ja za tebe“. „Kurvo prokleta“, ma to mi radi!
I sve to uz gitare koje grizu, bubanj koji ne pita za posledice i publiku koja se ponaša kao da je poslednji koncert na svetu.
Poseban haos nastao je kada je stiglo „Samo pijan mogu da prebolim“ – njihov čuveni sudar sa narodnjačkom emocijom, posle kojeg je već bilo potpuno jasno da je granica između panka i kafane sinoć definitivno ukinuta.
Ne postoji atmosfera koja se u kafani može napraviti u odnosu na ovu.
Brkovi zapravo nikada nisu ni pokušavali da budu pristojni. Njihova snaga je upravo u tome što uzimaju ono što svi znamo, ono o čemu svi pričamo, ono čega se pomalo stidimo i ono čemu se potajno smejemo – i onda to pretvore u troakordnu eksploziju.
“Više ni pankeri ne slušaju punk“, “Seks i droga“ i, naravno, “Pizda materina“ već su bili trenutak kada je Luka Beograd prestala da liči na koncertni prostor, a počela da liči na ogromnu, znojavu pank kafanu bez zidova.
Novi album „Duga devetka“ zapalio je svoju beogradsku vatru, ali ono što je sinoć bilo najvažnije nije bilo predstavljanje novih pesama. Bila je to provera koliko su Brkovi i dalje živi kada se isključi sve osim bine, gitare i publike.
Odgovor je brutalno jednostavan: jesu.
I te kako.
Jer Brkovi nisu bend koji se sluša sedeći sa rukama prekrštenim na grudima.
I kada se posle svega izađe iz Luke Beograd, u ušima još bruji distorzija, grlo je uništeno, majica više nije ista, a noge šalju poslednje upozorenje.
Ali čoveku je nekako – lakše.
Možda je to taj njihov punkfolkwellness.
A možda je samo bilo jebeno dobro.