OBOJENI PROGRAM, avgust '26, Beograd
NEKE BOJE NIKADA NE BLEDE
Obojeni program se 20. avgusta vratio u KST. Prvi put posle 34 godine. Šta se sve dogodilo u ove 34 godine...Kebra i drugari pak, nisu se mnogo promenili.
Štaviše, i dalje imaju onaj tretman svojih pesama da ih sviraju kao da im je poslednji put i publiku teraju da isto tako đuskju i pevaju svaki hit kao da sutra ne postoji.
Za bend koji već više od četiri decenije uporno ide svojim putem, bez potrebe da se dopadne svima, KST je gotovo simbolična stanica. Obojeni program nije grupa koja pravi koncerte kao retrospektivu sopstvene prošlosti. Naprotiv – njihova muzika i danas zvuči kao da je malo ispred vremena, pomerena u stranu od svega što je trenutno moderno, komercijalno ili očekivano.
A upravo je to možda najveća tajna njihovih nastupa.
Koncert očigledno počinje sa debelim kašnjenjem od sat vremena. Vrata KST-a otvorena su tek u 22h, iako je tad trebalo već uveliko da počne. Sve je ovde izgleda u skladu sa studentskim obavezama, tj.. raspustom. Ništa radni narod.
Veče je otvoreno na potpuno neočekivani način. U tačno 22:25 neka dvojica gitarista počinju da muziciraju među publikom, na sred bašte KST-a, a oko njih se pravi krug. Jedan od njih ima frizuru kao Kebra, doduše fizička konstitucija se razlikuje, pa ljudi obleću taj krug sa svih strana da vide koja je to fora da otimaju šou najavljenom bendu. Neki su mislili da je Obojeni iz nekog razloga rešio da se spusti i tu održi koncert…
Neko je tek otrkio, a neko već uveliko znao da prepozna: Ilija i Ivan, duo Antarktik. Bili su najavljeni, za one koji znaju da čitaju. Mnogima je bilo iznenađenje. Meandrirali su između nežnih rok rifova koji su više asocirali na plaže i setne trenutke iz prošlosti nego na "Nebo, nebo plavo je" što će uslediti dva sata kasnije.
Antarktit zvuči kao miks grupa Ti, Jarboli, Darkvud Dab, a malo Cigarettes after Sex ili Jesus and Mary Chain.
Nijedna pesma nema tekst ali je proletelo dok su se zvezde večeri lagano people na pravu binu. I to
Posle nekih 35 minuta upoznavanja sa Antarktikom o kome će se tek pričati pošto je reč o jako kvalitetnom zvuku, na scenu su oko 23.10 izašli Kebra i ostali "momci u godinama".
U publici oko 450 nas, prvih nekoliko pesama bukvalno su samo zagrevanje i uvod u ludilo. Po reakcijama shvatamo da su prisutni više oni koji su Obojeni slušali do Kad se neko nečem dobrom nada. A znamo da se tu fanovi dele na pre i posle ovog albuma.
Nije baš mnogo studenata, po našoj proceni, najviše je 40+ ekipe...Kebra ovog puta ne čita tekstove iz svoje čuvene sveske koja je godinama bila zaštitni znak njegovog scenskog nastupa. Tek na “Pažljivo me pogledaj, samozvani tihi pogled….” publika se razmrdava i Dejvi glasno peva.
Kebra ne pokušava da bude nostalgični junak nekadašnjeg novog talasa. On i danas pred publikom deluje kao čovek koji je došao da odsvira ono u šta veruje, bez velikih objašnjenja i suvišnih poza. Uz njega su dugogodišnji basista Ilija Vlaisavljević Bebec i bubnjar Vladimir Cinkoski Cina, dok je aktuelnu postavu upotpunio Miki Ristić.
Ko je imao priliku da ih gleda poslednjih godina, zna da Obojeni program uživo nije samo niz poznatih pesama.
Prekretnica su dva hita, "Kočnice" i "ABCD avioni". Masa se pari i žari. Ne kao na nekim pank rok koncertima, ali za Obojeni vrlo pristojno.
Zvuk kao s početka devedesetih. Još se gradi iz repetitivnih ritmova, dve bas gitare, neobičnih tekstova i one karakteristične Kebrine energije koja često više sugeriše nego što objašnjava.
Bend je još osamdesetih pronašao sopstveni jezik, a izgleda da ga ni četiri decenije kasnije nije zaboravio.
Posle ponoći kreću i "Nebo, nebo plavo je", "Štipaljka" i za kraj "Ona je tu". Kraj. Taman koliko je trebalo da traje da možemo da uhvatimo koji sat sna pred jutro i obaveze.
Povratak u baštu KST za Obojeni program imao i jednu lepu simboliku. Nisu se samo vratili na staru adresu.
Vratili su se na mesto koje je pre više od tri decenije bilo deo jedne drugačije beogradske muzičke priče – i pokazali da neke stvari, uprkos godinama, ne moraju da postanu muzejski eksponati.
Obojeni program je možda promenio postave, tehnologiju, klubove i generacije publike.
Ali ono najvažnije nije promenio: potrebu da zvuči drugačije. I da taj zvuk bude pun, uvlači se pod kožu i tu ostaje u svakom slušaocu.