VIDA CRNČEVIĆ BASARA
"Humano preseljenje" - ZRENJANIN
U ovoj rubrici preporučujemo knjige koje smo čitali i shvatili da su savršene za put. Ovog puta imamo jednu koja se brzo čita, koja dotiče u nama samima značajne teme o odnosima sa bliskim ljudima, istinama i lažima koje sebi govorimo ali i onim glasovima koje čujemo kao signifikantne druge.
Knjiga “Humano preseljenje” idealna je za kratak put. Ako putuješ sam/a i usput čitaš - nekada će te ljudi gledati čudno jer ćeš se u nekoliko navrata grohotom smejati.
Isto će biti i u avionu, međutim, ova je knjiga idealna za avionsku povratnu kartu za kratke relacije od jedno 2 sata udaljenosti.
Uz čekićanje na aerodromu, tamo i nazad - knjigu sigurno završavaš do povratka.
Ako više voliš da u putu dremaš - ova knjiga nije za tebe jer će te držati budnim/om. Sve vreme.
Nije ona klasično putovanje od mesta A do mesta B (osim kratke destinacije od Banovog Brda do Klinike za psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević, i možda malo po sremačkoj ravnici), ali jeste putovanje po sebi.
Sopstvenim istinama, halucinacijama, očekivanjima, propastima, neverama, prijateljstvu, supružništvu i roditeljstvu.
Vida Crnčević Basara toliko uverljivo piše o unutrašnjoj psihodrami pa i haludžama, kako ih sama zove, koju doživljavaju razni zavisnici - bilo da su alkoholičari, narkomani, politoksikomani, da ćeš se sve vreme pitati otkud zna sve to tako iskreno, detaljno, ako sve nije i sama iskusila.
Na promociji knjige britko je dala odgovor na to pitanje. Dobro, ne baš na tako sročeno, ali na pitanje koliko nje ima zaista ima u liku glavne junakinje Marte:
“Ne postoji osoba za koju bih mogla da kažem da je Marta. U ovom romanu je svako neko, ali niko nije niko, tako da ne bih mogla da kažem da je neko baš direktno rađen po jednoj osobi, pa ni Marta.“
Marta putuje kroz sopstveno ludilo, uvlačeći i drudge u njega. Potrebna je stabilnost da biste ostali hladne glave.
Čitaj je u trenucima mentalne stabilnosti kako bi mogao/la da stvari i sebe same sagledaš sa distance. Tada će putovanje kroz knjigu i sebe biti najuzbudljivije.
Magični kompas toplo ti je preporučuje
IVAN TOKIN "Prvi izlaz za Rozarito" - KALENIĆ
Veliko prolećno iznenađenje priredio nam je pisac Ivan Tokin objavivši zbirku kratke proze „Prvi izlaz za Rozarito“ u izdanju Lagune (Foto: Laguna.rs).
U njoj su sabrane priče koje nam pokazuju koliko je svaki trenutak naše svakodnevice značajan – bilo da se radi o spremanju pasulja, kupovini na pijaci, doručku u kafani ili igri majke i ćerke na snegu – u zavisnosti od toga ko ga posmatra i kako ga posmatra. A Ivan Tokin i te kako ume da posmatra i da onda piše o tome što vidi.
Ivan je otkrio da su mu knjige Srđana Valjarevića u jednom trenutku spasle život i da se u pričama iz zbirke „Prvi izlaz za Rozarito“ oseća njegov uticaj.
„Njegov stil i atmosfera – u njegovim rečenicama sam se osećao kao kod kuće. Slušao sam uglavnom muzičare kako pričaju da ih je neka pesma pokrenula. Meni se to desilo sa Srđanom. Ali nije bilo ’mogu i ja’, nego ’hoću i ja svoju kuću takvu da imam’. Priče iz ove knjige nastajale su između 2018. i 2025. godine i u ovima iz 2018. baš se oseća uticaj njegove proze. U novijim delima je taj uticaj daleko, neko ga možda ne bi ni primetio, ali ja ga primetim u nekoj rečenici, u konstrukciji, u načinu na koji reagujem na to što sam primetio. Uneo mi je mir i mnogo mi je pomogao. I svaki put kad imam novu knjigu, on je prvi čovek kojem imam potrebu to da javim. Mejlovi kojima mi on odgovara neprocenjivi su za jednog fana.
U priči „Aljaska“ Tokin piše kako je za njega kao pisca privilegija to što tera priču da živi po njegovim pravilima i da je na sve spreman da mu se ne desi kreativna blokada, kao i da smatra izdajom kada zna kako će da završi priču.
„Ne mislim više da je izdaja to što unapred znam kraj. Kada pišem, pustim likove da rade svoj posao, a ja zapisujem – kao da je u pitanju direktan prenos nečega što se dešava. U toku pisanja nemam osećaj da izmišljam. Čim to osetim, prestajem sa pisanjem, ne mogu da nastavim, jer onda mislim da tim junacima nešto namećem, a neću to, hoću da priča nekako organski nastaje iz same sebe.“
Ivan se slaže sa tvrdnjom da je pisanje uvek na granici između volje za životom i samodestrukcije.
„Jedna gospođa mi je pre ne znam koliko godina rekla da toliko lepo pišem da ko zna koliko mi je teško. To je velika istina. I u pričama o pijacama, u ’Aljasci’, u ’Sinagridi’, ako se udubite, videćete ambis koji zjapi. Oseća se nota autodestruktivnosti. Kad sam bio mlađi, više je išla na spolja, ali toga toliko ima u meni. I onda se bavim nečim drugim, onim čega ima najviše, a to je to što vidim oko sebe. Ali od te provalije nema bežanja. Najbolje stvari se dešavaju na ivici sreće i tuge. Sad mi se sviđa i da idem po ivici patetike“, rekao je Ivan Tokin.
DRAGO PILSEL "Argentinski roman"
Promocija knjige „Argentinski roman“ Draga Pilsela (foto: Laguna.rs) održana je u utorak 26. maja 2026. u knjižari Delfi SKC koja je bila mala da primi sve zainteresovane čitaoce.
„Argentinski roman“ je autobiografsko delo koje se čita sa lakoćom, poput najuzbudljivijeg romana.
Odrastajući u porodici koja je bila duboko prožeta ustaškom ideologijom, Pilsel je od najranijeg detinjstva bio podučavan da je svet strogo podeljen na „nas“ i „njih“. Ovo je potresna priča o tome šta se događa kada čovek donese odluku da napusti takav svet, ali i o tome kolika je cena takve slobode.
Drago Pilsel je rođen u Argentini, u porodici koja je bila sve samo ne obična. Jedan deda mu je bio saradnik Gestapa, drugi ustaša, dok mu je otac bio lični telohranitelj Ante Pavelića. Okružen mitovima o „slavnoj NDH“ i „blajburškoj tragediji“, Pilsel je stasavao u okruženju gde su identitet i lojalnost bili apsolutno neupitni. On kreće u nimalo lak put kroz promene, gubitke, teologiju do antifašizma
„Činjenica da knjiga izlazi dok se trudim da završim fakultetske obaveze za mene je potvrda da je tu prisutan Duh Sveti, na način koji mi je omogućio da se približim vama i publici koja će sutra uzeti knjigu u ruke. Od ’Oluje’ pa naovamo, sve sam više shvatao da su Srbi, koji su nekada za mene bili inkarnacija najvećeg zla, zapravo bili samo ljudi. To što doktoriram na temi koja pokušava da približi Srbe i Hrvate, odnosno na političkoj teologiji kod Srba i pravoslavaca, za mene znači mnogo. Meni su se Srbi pretvorili u teološko mesto, mesto susreta sa onostranim. Bog se utelovio i među Srbima. To ne znači da je Bog Srbin ili Hrvat, već da je Bog prisutan u svakom narodu i svakom čoveku, jer smo svi stvoreni na sliku i priliku Božju. Tako nalaže moja vera. Ja sam sada među vama sa knjigom koja predstavlja kulminaciju dugog procesa, koji je verovatno počeo kada sam imao dvadesetak godina, nakon rata sa Englezima, kada je počelo moje traganje za istinom o sebi, a ta istina otkriva da moram biti podređen braći i sestrama u Hristu.“
Pilsel je otkrio da je prekretnica bila u februaru 1996. godine, kada je kao član Helsinškog odbora obilazio stradalnička mesta: „Pronašao sam najstariju žrtvu postolujnih događanja. Sava Lavrnjić, 92 godine, vezana žicom za sina, ustreljena kalašnjikovim. Oprostite na grubosti, ali tako je bilo u selu Komić u Lici kod Udbine. Tada počinje to teološko mesto. Čemu moja teologija? Čemu moje razmišljanje o hrišćanstvu? Čemu moje traganje za Bogom ako ne mogu prepoznati Boga u Savi Lavrnjić? Ne znam kuda će me život dalje voditi, ali verujem da ostajem vezan uz Srbe“.
Drago Pilsel je govorio o teškom bremenu nasleđa koje nosi, počevši od dede koji je bio saradnik Gestapoa, drugog dede ustaše, pa do oca koji je bio povezan sa Ante Pavelićem.
„Godine 1972. otac nestaje. Mama ne objašnjava zašto. To otkrivam 25 godina kasnije, 1997. godine, kada sam ga prvi put sreo. Naučio sam da treba biti milosrdan. Milosrđe je ključ kojim otvaramo srca. Otkrili smo supruga Klaudija i ja pre nekoliko godina da je moja baka Roza Pilsel dobila odlikovanje od Himlera. To je jedna nacistička stvar od metala sa svastikom. Ta spoznaja da su moji bili do kraja života filonacisti bila je teška i ružna. Mislio sam da je nacizam u porodici nešto što se može oprati kao blato, ali čuvati to odlikovanje kao svetinju u Patagoniji – to mi ne ide u glavu.“