DARKO TUŠEVLJAKOVIĆ ZA MAGIČNI KOMPAS: "DALEKI ISTOK ME INSPIRIŠE"
Na književnoj večeri u knjižari Delfi SKC aktuelni dobitnik Ninove nagrade Darko Tuševljaković predstavio je dve važne, nagrađene knjige iz svog opusa, roman „Jaz“ i zbirku pripovedaka „Hangar za snove“, koje sada čitamo u izdanju Lagune. O knjigama su, pored autora, govorili i profesorka na Filološkom fakultetu i književna kritičarka Mina Đurić, i književni kritičar Dragan Babić.
Roman „Jaz“, u kojem su spojeni elementi porodične drame, društvenog mozaika iz naše bliske prošlosti i psihološkog sazrevanja, prvi put je objavljen pre deset godina. Darko Tuševljaković je na početku rekao šta je za njega značio povratak ovoj knjizi.
Darko se u razgovoru za Magični kompas osvrnuo na to kako izgleda jedno njegovo putovanje i šta ga inspiriše pritom.
Da li čitate kada putujete i imate li neko određeno štivo, tj žanr tada?
„Uvek sam sobom nosim knjigu ili, tačnije, knjige. Žanrovi variraju, pošto nikad ne znam šta će mi se gde čitati, trudim se da ponesem širok izbor, kako bih pokrio svaku eventualnu želju na destinaciji. Ako je reč o dužem putovanju, znatan deo prtljaga umeju da zauzmu knjige. Na kraća putovanja volim da ponesem antologiju ili zbirku priča. Ove godine mi je izuzetno prijalo da sa sobom na te kratke izlete u druge gradove i države nosim zbirku priča Džina Vulfa, starog fantastičara koji vam svojom maštom i veštim pripovedanjem otvara nova vrata u umu.
Zateći se u nepoznatom prostoru, pa onda uz to još otkrivati nove i lude svetove iz njegovih priča, daje izmeštanju iz zone komfora poseban ton i nijansu”
Da li je i "Hangar za snove" crpeo inspiraciju možda s nekog putovanja i kako je knjiga nastala?
“Knjiga je nastala kroz sakupljanje i prosejavanje kratkih proznih formi koje sam pisao tokom poslednjih više od dvadeset godina. Pošto sam do sada imao priliku da živim u osam gradova bivše velike države, svakako da su neke od njih nastale kao osvrt na neke od tih uspomena, a neke se konkretno i bave upravo tim premeštanjem života sa mesta na mesto, recimo priče koje otvaraju zbirku, Pogled na jednu porodicu i Odakle si ti?”
Koliko Vas neka nova destinacija inspiriše za pisanje?
“Često mi se čini da je upravo neko mesto koje sam otkrio, bilo da sam ga samo ovlaš dotaknuo ili zapravo živeo na njemu, iskra od koje nastaje priča. U mnogim kraćim formama ali i romanima mesto dešavanja ima snažnu ulogu u samoj radnji, praktično se ponaša kao dodatni lik. Mislim da svako putovanje širi naše iskustvo i upotpunjuje doživljaj sveta u kom živimo, i to za pisca može biti samo dragoceno.
U romanu Jaz, recimo, dve važne u uloge igraju dve lokacije, jedna je Krf, na kom sam proveo samo desetak dana, a druga Kragujevac, u kom sam praktično proveo studentske godine. Iako impresije koje nosim sa tih mesta ne mogu biti istog kvaliteta, u jednakoj meri su me inspirisale da osmislim priču koja će ih nekako povezati”.
Koja destinacija je u poslednje vreme ostavila na Vas jači utisak i zašto?
“Veoma sam zainteresovan da vidim što više dalekog Istoka. Do sada sam imao priliku da posetim nekoliko kineskih velegradova i potpuno sam očaran bujnom i raskošnom slikom koju nude. Tjanđin, Peking, Šangaj, Sudžou... ogromne ljudske košnice u kojima su vam čula sve vreme uposlena toliko da se na kraju dana osećate opijeno. Spoj kristalne visokotehnološke čistote i neuređenog, zapuštenog ambijenta čini se apsolutno nestvarnim, a često budete u prilici da stojite tačno na toj razmeđi i posmatrate u istom kadru i jedno i drugo. Siguran sam da ću još istraživati taj deo sveta.”
Na kraju, Tuševljaković je rekao i reč-dve o romanima “Hangar za snove” i “Jaz”.
„Zanimljivo je vratiti se na nešto što ste pisali pre nekog vremena. Deset godina nije malo i verovatno je najveći strah pisca da pročita svoj tekst od pre deset godina i pomisli da je on bolji od onoga što piše danas. Sa tim sam krenuo u novo čitanje ‘Jaza‘, jer nisam hteo da dozvolim da se samo preštampa, kad već postoji prilika da se na njemu malo poradi, a uvek ima potrebe za tim. Ne mora da prođe deset godina da biste primetili neku grešku, makar ona bila i kozmetička. Ušao sam sa makazama u tekst, u saradnji sa urednicom Ivanom Misirlić i mislim da je to bilo korisno.
Ništa u priči nije menjano suštinski, ali na tehničkom, rečeničnom nivou uvek nešto može da se doradi. I bilo je zanimljivo vratiti se u tu priču – mada priče koje na neki način imaju veze sa vama nikad do kraja ne izlaze iz vas. Tako da priča koja nas u jednom delu vraća u devedesete u Kragujevac, u grad u kojem sam ja proveo četiri godine, nikad nije do kraja izašla iz mene.
Pogotovo što je nemoguće ne porediti sa sadašnjim trenutkom segment romana koji se dešava devedesetih u Kragujevcu i koji se bavi studentskim životom. I onda vidite da se za to vreme suštinski nije mnogo toga pomenilo, da je nama izgleda teško da se izvučemo iz tih, često neveselih okolnosti. A devedesete su u Kragujevu često bile nevesele. Taj grad je tada i dobio nadimak Dolina gladi, jer je kao veliki industrijski gigant praktično prestao sa radom i postao grad koji je na veštačkom disanju. Ipak, ova knjiga nije društveni roman.
On je, kao i većina stvari koje pišem, nekakva kamerna drama između likova i meni su ti mikroodnosi među njima možda i važniji od šireg konteksta. Ali bilo je potrebno smestiti priču u neko vreme i naprosto se taj period sam nametnuo.“