ŠTA ČITA NENAD NOVAK STEFANOVIĆ KAD PUTUJE?
Šta rade naši poznati pisci, umetnici, muzičari kada putuju? Da li i oni kao mi slušaju muziku, rade za laptopom, čitaju knjigu ili jednostavno gledaju kroz prozor i zagledani u daljine odmaraju dušu i telo.
Neki od njih pristali su da za Magični kompas otkriju šta čitaju dok putuju i da li uopšte čitaju.
Pisac Nenad Novak Stefanović promovisao je novi roman “Velika trka” u knjižari Delfi SKC pred ogromnim brojem znatiželjnih čitalaca.
Romani nas ovog puta vodi u Beograd 1939. i prikazuje novi slučaj islednika Krste Pavlovića (dobro poznatog junaka iz Nenadovih prethodnih romana: „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“ i „Jedno ubistvo u Patrijaršiji“).
S Nenadom smo, za potrebe Magičnog kompasa i travel priča, sačekali posle promocije i u ćaskanju nam je otkrio šta čita dok putuje.
Ovakav odgovor nismo očekivali.
Foto: Laguna.rs
“U avionu čitam na telefonu svoje rukopise, svoje knjige na kojima radim”, rekao nam je Stefanović a onda je otkrio i zašto to čini:
“Pazite, u avionu imam potpuno drugačiju vizuru. Izmeštenost iz horizontale, pa mi je to značajno”.
Bilo da piše publicistiku ili beletristiku, Nenad to čini na opčinjavajući način – slikovito i verodostojno, tako da nas prenese u vreme i mesto o kojem piše.
Za to je potrebno mnogo istraživanja i šetnji gradom. Jedna od tih istraživačkih šetnji dovela je i do „Velike trke“.
“Ja sam šetač po Beogradu i gledam da svoje knjige prepešačim, ali ovoga puta sam išao kolima. Krenuo sam od hotela na Avali, srpsko-vizantijskog, koji je sada devastiran, što nije ništa neobično. Taj hotel je bio deo kompleksa Meštrovićevog Neznanog junaka i to je bilo mesto na koje su Beograđani dolazili na zabave. Pa sam se zapitao gde su se još održavale zabave u tadašnjem Beogradu, trideset i neke godine prošlog veka, kada je to zdanje izgrađeno. I onda sam kopajući – a ja kopam i po arhivama i po kućama i imam tu sreću da me ljudi svuda primaju i da mi mnogo pričaju – saznao da je jedno mesto za izlazak bilo to na Avali, a drugo je bio aerodrom, od kojeg je sada ostao samo Milankovićev hangar, tamo gde je Airport City na Novom Beogradu. I tu su Beograđani dolazili da se zabavljaju, jer gledati sletanje aviona tada je bila atrakcija. I ja sam idući kolima između te dve tačke, Avale i Novog Beograda, počeo da sklapam roman”
“Shvatio sam da ću napisati roman o visokom beogradskom društvu tog doba. Odatle sam krenuo. Takođe, ja sam i veliki čitač predratnih novina. Detaljno ih čitam, nasumice, recimo pogledam šta je bilo 15. avgusta 1937, detaljno pročitam šta se sve desilo u Beogradu. Tad su ljudi, na primer, oglašavali slave. Ili neko oglasi da će na Terazijama biti korotni tramvaj, koji ide na Novo groblje, ili porodica oglasi da nije u prilici da prima saučešće u kući. Sve je autentično. Trudim se da odem u crkvu kad počnem da smišljam imena za likove, jer se na mermernim tablama nalaze imena malih i velikih dobrotvora i njihovih zanimanja. Ta imena mi sama govore i o karakterima, jer se sve detaljno objasni ko su i šta su. Sklapam roman na osnovu pazla, mnoštva detalja, a onda dolazi radnja“, rekao je autor, naglasivši da istovremeno mnogo vodi računa o jeziku kojim piše. „Gledam da to ne bude standardni triler jezik, nego pokušavam da pišem u takozvanom beogradskom stilu. To je kod nas prvi promovisao Slobodan Jovanović. Taj beogradski stil nastaje kao dopuna Vukovog stila. Suštinski, u srpskom jeziku imamo tri stila – srednjovekovni-crkveni, narodni i presek razvoja jezika, zbog turske okupacije, kada je nastao beogradski stil da dopuni Vukovu ogoljenost fonda reči, ali i da se nadoveže na nešto što smo imali u srednjem veku. Pokušavam da svojim jezikom knjizi pružim dugovečnost, jer knjige će trajati dok ljudi u njima budu nalazili i jezički sloj, a ne samo zabavu u čitanju.”