DŽULIJAN BARNS
"Odlazim(o)" - NICA
Taman smo se nameračili da simbolično ovu knjigu čitamo kad i mi budemo nekud odlazili.
Vrlo brzo shvatili smo da tu vrstu odlaska ne želimo.
Kao i mnogi pisci pre njega, pokušava da uhvati baš taj svoj odlazak. A da ne patetiše i ne smara. Ali zašto o tome priča kroz tuđe događaje.
Koji, doduše, uključuju njega?
Kao da su najvažnije tačke njegovog života. Kao neko ko nema svoj život. O sebi samo šturo.
Autobiografija kroz oči drugih o sebi samom, tj kako on vidi da bi neko možda mogao da vidi njega samog, pa samoposmatra... bio bi komplikovan opis jednostavne knjige. Koja služi kao pozdrav. Ili mamac.
Nadamo se da nije poslednji, da će nam još pisati lekcije o temama koje smo davno naučili i prihvatili ih zdravo za gotovo. Dok nam on ne predloži svoje viđenje boravka na Arci npr. Ko je s kim, kako i zašto bio saglasan, a ko ne.
Za „Odlazim(o)” Džulijana Barnsa, u izdanju Geopoetike, kritičari su uglavnom istakli da je reč o izuzetno zrelom i emotivno snažnom delu, gotovo o labudovoj pesmi velikog pisca.
The Guardian ga je opisao u duhu ocene da „ne postoji niko kao Džulijan Barns“, dok je Daily Telegraph istakao da se njegova „poslednja knjiga“ ispostavlja kao jedna od njegovih najboljih.
Kritičari posebno hvale Barnsovu sposobnost da o smrti, prolaznosti i rastanku piše bez patetike, uz prepoznatljivu ironiju, eleganciju i lucidnost.
Knjiga je ocenjena i kao tiha, ali potresna meditacija o tome šta zaista ostaje iza čoveka – dela, ljubavi ili sećanja.
Posebno je zanimljivo što Barns, iako govori o kraju života, ne piše knjigu o smrti koliko o pomirenju sa sobom, drugima i vremenom koje nam je preostalo.
Domaći prevodilac Zoran Paunović smatra da je u njoj sabrano osamdeset godina Barnsovog života i šest decenija njegovog pisanja, zbog čega čitanje dobija gotovo intiman osećaj ispraćaja dragog čoveka na poslednji put.
Zato se „Odlazim(o)” u kritikama sve češće ne posmatra samo kao poslednji Barnsov roman, već kao dostojanstven oproštaj pisca koji je i u samom odlasku pronašao književnu temu o onome što ostaje.
HARUKI MURAKAMI
"Kad padne noć" - MADRID
Murakami piše "Kad padne noć".
Džim Džarmuš režira "Noć na zemlji".
Nisu ista dela ali ko je gledao film, biće mu jasno na šta mislimo kada budemo pisali o knjizi.
Iako je Murakamijevo delo pisano pre više od 20 godina, a kod nas slavi punoletstvo, mi smo ponovo uzeli da ga pročitamo.
Uvek prija za izmeštanje iz svakodnevice. Kritičari su roman zvali eksperimentalnim,
a mi ceo Murakamijev opus iz izdanja Geopoetike doživljavamo baš tako.
"Kada padne noć" nema neku jaku bum - tras strukturu, ono, jak uvod koji uvuče u priču, navlačeći rasplet i katarzični zaključak.
Ima non-stop šaltanje iz jedne u drugu priču koji daje dinamiku knjizi i drži budnim i skoncentrisanim.
Sve vreme imaš utisak da vrtiš kanale na TV-u i iz jedne sobe/priče upadaš u drugu. Ponegde je nit koja ih povezuje jasna, nekad lutajuća, ali komplet je pakovanje koje podseća na “Noć na zemlji”.
Kao i Džarmuš, tako i Murakami od običnog susreta dvoje stranaca pravi malu, ali jaku priču.
Radnja se kod Murakamija gotovo cela odvija tokom jedne noći u Tokiju gde se slučajno ukrštaju životi nekoliko usamljenih ljudi – devojke koja čita u noćnom restoranu, muzičara, radnice u ljubavnom hotelu i drugih noćnih ptica.
Šta je u knjizi sjajno? Atmosfera, muzika koju zamišljamo dok pratimo dijaloge, grad noću i osećaj da se iza sasvim običnih ljudi kriju čudne i nepoznate priče.
Baš kao što vam i mi otkrivamo u rubrici "Skriveni svetovi".
Tokom našeg kratkog putovanja oboje smo "Kad padne noć" pročitali jer ona prosto mora da se pročita za dan - dva.
Knjiga je o jednoj noći i tako i treba da se čita - idealno za jednu noć. Preko toga, doživljaj se razvodnjava i nebi imao tu nabijenost kao što je Murakami planirao.